Анагама

O da, postoji jedno mesto u centru grada za koga me vežu mnoga sećanja. Volim da prođem tuda kad god imam prilike. Nije baš isto ali ni ja  više nisam isti. Stariji znatno od događaja kojih se sećam a mesto je, gradska autobuska stanica na kome staje 4, koja vozi u moje naselje. Ponekada poželim da se provozam opet, avaj, ostavio bih automobil na parkingu.

Danas, malo je ulepšano, lepši je izlog iste zgrade, lepša je nadstrešnica, lepši je i sam trotoar mada nema stare lipe pod kojom je stajao čikica sa vagom za tačno merenje.

Preko puta je bila „Pionirova“ delikatesna prodavnica. U njoj mi je Mama kupovala čokoladirane lešnike na meru koje su pakovali u iste bele papirne kesice.

Na toj stanici je Mića Češalj očešljao komšiju iz tajne policije i ofirao ga kada je ovaj iznerviran Mićinim postupkom potegao pištolj.

Pričala mi je Mama, dok je čekala bus, pored nje je stajala mlada žena, skromnog da ne kažem prostog izgleda sa cegerom u ruci iz koga je nekoliko puta vadila pakovanje napolitanki i vraćala iste u torbu sa teškom nedoumicom.

Lomila se na očigled svih, kršila prste i nečujno micala usnama.

Zatim je odlučno izvadila napolitanke, dok ih je otvarala glasno je samoj sebi govorila:

„Radila sam i zaradila i ako mi se jedu napolitanke, ješću ih“ !

Toza Čekerevac-trgovac, Bog dušu da mu prosti, nisam ga poznavao a bio sam i premalen za tako nešto, radio je kao što već rekoh, u malenoj i jedinoj prodavnici u naselju u kome su moji Tata i Mama napravili novu kuću.

Bilo je to avgusta 68 i moje prvo sećanje na tu kuću je zeleni sto na kome se odigrao jedan od prvih ručkova.

Posle toga događao se čitav moj život. Imao sam četiri godine i brze noge.

Toza je bio dugajlija koščat i kosmat, uvek u beloj košulji ukrašenoj kravatom, sivo odelo i šimi cipele. Dok je radio nosio je belu kapicu koja je ličila na titovku a nije to bila.

Često je bio i opasan keceljom. Stara garda trgovca koji su zanat učili pre rata.

Ta vrsta idile je trajala dok drugu stranu moje ulice koja je pre dolaska leskovačkog preduzeća Graditelj bila obična livada, nisu popunili četvorospratnicama sa jednim ili dva ulaza.

Onda, sve više ljudi i sve više potreba pa niče i prva samoposluga u Erdogliji.

Na otvaranje išlo se kolektivno tako da se red otegao dvadesetak metara ispred ulaza.

Ja sam išao sa sestrama.

Priznajem, bio je to događaj meseca, najmanje.

Pazarili smo, Paris keks, zubnu pastu Zirodent, prozirnu u dve boje i Pez figuricu Šilju, za mene lično. Pravio sam se važan sa tom figuricom, prilično, takoreći sam dosađivao sa ponudom bonbonica iz Šiljinih usta.

Bilo je teško odoleti tom iskušenju.

Tozu su vrlo brzo zatvorili jer promet se sveo na neisplativo.

Zaboravile su komšije ko im je ostavljao hleb, prodavao na recku,pošto je i sam živeo u blizini, otvarao i kasno uveče kada ponestane pića i kobasice za meze a gosti nikako da odu.

Danas, patimo za tim samoposlugama koje zatvaraju hipermarketi, nenemerno kao što se dogodilo i sa Tozom.

Meni Tozina radnja često padne na pamet što znači da mi još uvek nedostaje a prošlo je mnogo godina od tada.

Moj Tata nije promenio neke navike, naprimer, još uvek kupuje isključivo zubnu pastu Azulin, sapun Ten San, Mortadelu sa biberom, ćeten halvu na meru, bele košulje, crne cipele, u malom džepu od sakoa obavezno nosi maramicu i češljić...

Keks Paris odavno ne prozvode, prozirni Zirodent u dve boje slabo je prao zube, Pez figurice još uvek su aktuelne.

-Vidiš li  parking u senci, pored četvorospratnice sa jednim ulazom ?!

-Ovaj uvučeni sa uskim prolazom od ulice do njega?

-Taj.

-I šta hoćeš da mi kažeš u vezi parkinga?

-Voleo sam da se dovezem do njega i onda siđem sa bicikla na sred parkinga, iskosim ga podkočim se njim i posmatram okolo. Automobile. Parking je tada bio nov i lep presvučen vrlo glatkim asfaltom, oivičen velikim granitnim gredicama koje su bile pod konac, sveže ozidane bez trave ispod fugni. Čak su i parking mesta bila označena linijama u dve boje, belom i žutom. Ova stabla okolo bila su još mladice ali je zato travnjak bio perfektan. U zgradi su živeli Italijani sa svojim porodicama a u ovoj zgradici preko puta bila je bakalnica u koju se nije ulazilo već nam je trgovac Toza Čekerevac, pokojni ko zna od kad, izdavao namirnice i ostalu robu na veliki šalter koji je imao široki dugački betonski pult uglačan do sijanja, sivo-zelen sa pokojim crvenim kamečićem.

-Koliko detalja se sećeš, neverovatno...

-Uveče smo se mi klinci iz ulice dovozili ovde i okupljali ispred Tozine radnje. Sedeli na pultu i  gluvarili. Do deset najkasnije. Posle deset su Italijanke blebletale sa spratova, kroz prozor buneći se što pravimo galamu...Ja sam sam dolazio preko dana. Vozao sam krugove i osmice sredinom parkinga i odlagao kupovinu žvake Bazooka Joe na Tozinom šalteru. Što duže odložiš posle je slađa.

-A automobili, spomenuo si ih, nešto si hteo da kažeš u vezi njih ?

-Automobila je bilo raznih, sa italijanskim tablicama, grad Torino. Do detalja se sećam jedino dva, najmanjeg i najvećeg. Mali je bio kanarinac-žute boje, Fiat-Topolino sa drvenom klupicom umesto zadnjeg sedišta. Malo spušten sa fantastičnim hromiranim felnama koje su na suncu tako caklile da nisi mogao da podneseš odsjaj. Bolelo je gledati ih.. Na unutrašnjem retrovizoru mu je visila trouglasta zastava nekog fudbalskog kluba. Drugi automobil je bila metalik petrolej Ajkula. Kakav je to automobil bio !

Stajao mi je dah kada se usudim da mu priđem do prozora i progvirim unutra. A sedišta u bordo somotu. Otmen, uglancan...Parkiran je skoro ležao po zemnji zadnjim krajem. Nije mogla da se podvuče lopta. Svi hromirani delovi su imali posebnu nijansu, nije blještalo već plavičasta dim dubina. Hrom je primao refleksiju od petrolej obojenog lima.

Maštao sam da imam takav auto!

-Jesi li ga imao ikada?

-Ne ali još uvek maštam.