Анагама

O da, postoji jedno mesto u centru grada za koga me vežu mnoga sećanja. Volim da prođem tuda kad god imam prilike. Nije baš isto ali ni ja  više nisam isti. Stariji znatno od događaja kojih se sećam a mesto je, gradska autobuska stanica na kome staje 4, koja vozi u moje naselje. Ponekada poželim da se provozam opet, avaj, ostavio bih automobil na parkingu.

Danas, malo je ulepšano, lepši je izlog iste zgrade, lepša je nadstrešnica, lepši je i sam trotoar mada nema stare lipe pod kojom je stajao čikica sa vagom za tačno merenje.

Preko puta je bila „Pionirova“ delikatesna prodavnica. U njoj mi je Mama kupovala čokoladirane lešnike na meru koje su pakovali u iste bele papirne kesice.

Na toj stanici je Mića Češalj očešljao komšiju iz tajne policije i ofirao ga kada je ovaj iznerviran Mićinim postupkom potegao pištolj.

Pričala mi je Mama, dok je čekala bus, pored nje je stajala mlada žena, skromnog da ne kažem prostog izgleda sa cegerom u ruci iz koga je nekoliko puta vadila pakovanje napolitanki i vraćala iste u torbu sa teškom nedoumicom.

Lomila se na očigled svih, kršila prste i nečujno micala usnama.

Zatim je odlučno izvadila napolitanke, dok ih je otvarala glasno je samoj sebi govorila:

„Radila sam i zaradila i ako mi se jedu napolitanke, ješću ih“ !